Zvonko Šimunjak – Nostalgija (3)

Pismo Charliju 

Piše Zvonko Šimunjak /21.12.2011./
Hallo, bok Charly,
Moja generacijo, moja mladost, moja ludost; Vrijeme koje bih tako rado vratio da ga proživim još jedamput. Oprosti što kasnim sa odgovorom.
Drago mi je da si se javio, da mi pišeš o Štefu, Garyju, Dugom i drugim pajdašima. Drago mi je kad te „čujem dee mi veeliš“ „da te reportaža o Štefu dirnula i ponukla te da prizoveš još jednom sjećanja iz davne tvoje, … naše mladosti“.
Da štefov je posjet i meni je puno značio. Pričali smo šetajući se uz Rheinu, ili kod kuće, satima do kasno u noć. Uvijek se našla neka nova tema koja bi počinjala sa: „Čuj se sječaš ti….. one, onog“; Već dugo, dugo nisam toliko pričao sa jednom osobom. Stvarno, okrenuli smo puno kamena iz prošlosti i ispod njih našli mnoge dosad skrivene tajne. Neke stvari smo pojasnili, a o nekima je bilo interesantno čuti drugačije viđenje. Bilo je to jedno putovanje vremeplovom, ali ovaj put nisam bio sam, a poznato je kad se u društvu putuje, putovanje je ugodnije.
Pričali smo, smijali se, a bogme i zaplakali.
Da možda to zvuči čudno, ali tak je bilo….. a trijezni smo bili:
Budući da Štef nema kompjuter molio me da mu ispišem moje priloge na blogu. Neke sam mu i pročitao:
Sjedimo na terasi ispred kuće. Divno je predvečerje, dan kada se jednostavno moraš odmarati, kad se opušteno svališ u fotelju, zadovoljan sa sobom i svijetom oko sebe, i osjećaš se kao “paša” kojemu ženica servira cappuchino i čašicu slavonske šljive. Za razliku od paše koji ima cijeli harem na raspolaganju, onda si i sve te žene raspodijele taj veliki posao; Ja imam samo moju Višnju.
Višnja se sjeda k nama i ja čitam priču o „Sitarovom melinu“.
Štef sjedi mirno i sluša, a ja osjećam da je u mislima daleko, daleko negdje iza svih tih brda, ravnica i rijeka što nas prostorno dijele, a mjereno vremenom to je običnih četrdeset godina.
Kako ja čitam, Štef sve dublje propada u fotelju i vidim, oči su mu svjetle, a Adamova jabučica poskakuje gore dolje; Guta slinu. Štef je stari indijanac, koji ne pokazuje svoje osjećaje, ali ipak vodeni pritisak u njegovim zjenicama probija membranu i sitna srebrena kap otkotrlja se njegovim, još uvijek, mladenačkim licem. I moja Višnja sjedi i sluša, a misli su i njoj odlutale u ravnu Slavoniju, jer i ona je pečelbarsko dijete, i ona se sama uputila u daleki svijet; Iako njoj radnje iz priče nisu poznate oči joj blješte ko jaglaci rosom natopljeni i suncem obasjani. Pitam ih: dali da nastavim? Klimne Štef glavom, ne mogavši ni riječ izgovoriti.
A onda nastavim sa “Nostalgijom I.” u originalu, ne fragmentiranu i skraćenu kako sam je na blogu objavio i dođem do mjesta: “Krenem Vumeljem pored svoje hiže; Zastajem, osluškujem u nadi da ču čuti neki, samo meni poznati glas, zvuk ili bar mijaukanje našega mačka; Da će mati otvoriti vrata i pozvati svog Zvonkeca, kojeg već dugo, dugo nije vidjela, da uđe.
Tišina je, a kuća kao da mi prkosi.
Zatvoreni prozori i vrata su kao zatvorene usne moje majke koja ne želi pokazati bol samoće. Neda, da moja, u njoj zatvorena sjećanja i osjećaji prodru do mene. Ipak osjećam da me znoj oblijeva, trnci mi se podižu po ruci, oči mi se pune suzama, a u grlu me steže. Što da velim toj starici, nagrizloj vremenom, kako da joj zahvalim na svemu, na toploti ognjišta i mojem divnom djetinjstvu. Osjećam tugu, tugu što sam je napustio skoro prije pola stoljeća na milost i nemilost susjeda i vremena, ali nostalgiju, ne, nostalgiju ne osjećam.
Uvijek moram nekud žurit. Čak me i u mislima tjera žurba, pomanjkanje vremena, a vrijeme je vječnost. Trebalo bi ga biti u izobilju;
Pa zar mi nismo dio vječnosti?
Ne nismo, bar ne na ovom svijetu.
Treba ići dalje.
Krenem i malo podalje na Šimunjakovoj Potočini stoji strina Dora. Raširila je ruke kao da me želi zagrliti, da mi se još jednom zahvali, za šlape, mekane, -kak da hojdim pu mahovini-.
Tolike zahvalnosti ni prije ni poslije doživio nisam, a takva jedna malenkost.
Kad mi je rekla: “Ne mi nigdar ništi nikaj poklonil”, morao sam dobro stisnuti zube da mi suze ne poteku.
Sve je to samo jedna vizija, a osjećam strininu prisutnost tu uz mene.
Idućeg ljeta strine Dore više nije bilo.
Moram nadoknadit vrijeme, ubrzati svoju žurbu. Prolazim uskom stazom pored našeg voćnjaka i već iz daleka osjećam miris rascvjetanih trešanja i marelica, a preda mnom se otvara divna slika našeg jarka, obasjanog zalazećim suncem koje kao da mi svojom zlatnom zrakom pokazuje smjer u kojem moram ići.
Voćke su u punom cvatu. Njišu granama kao da mi mašu, pozdravljaju, valjda iz zahvalnosti što sam im prošle zime donio božićne slame da ih okrijepim i utješi me, da izdrže; Zima će brzo proći i bit će nam svima toplije i bolje. I njih zebu noge kao i mene u mojim poderanim cipelama.
Iz Klanjca se čuje žubor potoka Mrzljaka i kukurijekanje Nacekovog pijetla. Sve to stvara idilu jednog scenarija iz vrta zvanog Raj.
Ne Charly, dalje nije išlo. I meni je grlo presušilo, a riječ nije više mogla biti izgovorena.
Sjedili smo svi troje opušteno, zatečeni svatko svojim mislima i osjećajima.
Lijep pozdrav tebi, Zorici i svim čitaocima bloga
Čestitam vam sretan Božić i želim Vam blagostanje i mir u duši i sa Bogom. 
Sretno Vam Novo Ljeto 
Vaš Zvonko Simunjak

Hallo Zvjezdana, 

Piše Zvonko Šimunjak /14.12.2011./
„Amarcord“ je odličan Fellinijev film 
hvala ti na pozdravu i znaš podigla si mi malo perje, ha, ha. Napisala si moje ime u istoj rečenici sa Felinijem. Ne, ne, neću se uobraziti. Felini je nedostižan. Taj njegov film je bil stvarno dobar i ja ga se sjećam, ali meni, onako u povjerenju, se u ono moje pubertesko doba najviše dopao „La dolce vita“ sa Anitom Ekberg i da nije bilo tog filma ne bi možda gledao niti jedan Felinijev film, jer u ono je vrijeme filmskim ekranima dominirao John Wayne sa svojim kaubojima. Tako sam poslije „La dolce vita“ išao u svaki Felinijev film sa određenom dozom iščekivanja. Međutim nisam bio nikad razočaran, jer Felini je bio izvrstan pripovjedač koji bi sigurno i od ovih mojih skromnih, markuševečkih priča napravio izvrsno djelo.
Vidim da ste djelomično prošli „mojom starom stazom“ i pored groba, kojeg ja na žalost sad na slici ne mogu prepoznati. Sigurno bi moj brat Branko mogao nešto više o tome reći; Pitat ću ga. On je sad vlasnik te šume. Inače Medveščina je katastarska općina Remete i Šimunčani je ne poznaju pod tim nazivom. Ima, čini mi se, u Črnoj vodi jedna ulica sa tim imenom.
Često spominješ u svojim prilozima „Gornje njivice“, „Ferovec“ i šumu „Banja“, a i Ivka se toga prisjetila pa je spomenula kako je išla sa kravama na pašu, pa ću onda i ja u jednom od svojih idućih priloga napisati što me veže uz te šumsku proplanke, a veže me puno toga.
Lijep pozdrav
Piši i dalje, Zvonko

Stara staza

Piše Zvonko Šimunjak /22.11.2011./

Pjesma Stara staza u interpretaciji Safeta Isovića posvećena bolesnicima Brestovca
Zvjezdana je napisala lijepi prilog o bolnici „Brestovec“. Ivka se prisjetila svoga vremena provedenog na Brestovcu, a mene su podsjetile na moje rano djetinjstvo, na ta jedan dan moje mladosti sa kraja 50-tih, kad je mene i mog brata Branka naš otac poveo na Medveščinu da nam pokaze medje naše šume. Tada smo na povratku spuštajući se prema Gračanima prolazili pored lijepog kompleksa bolnice Brestovac, a otac nam je, onako usput, ispričao priču o jednom dogadjaju sa početka pedesetih vezanom uz bolnicu i njezine stanovnike, od tuberkuloze oboljele, sa malo izgleda na ozdravljenje.

Ponekad se sjetim te priče i onda mi je u ušima pjesma, uzročnik tog dogadjaja; I sada dok ovo pišem vrti se CD i melankolija pjesme me vraća na sljemenske strmine Prigorja, u moj rodni kraj gdje rojžice rasteju.

Kraj je mjeseca svibnja. Vrijeme je stabilno i sunčano, šuma predivna i rascvjetana i sve ko da zove ljude da se prošeću njome, da se nadišu mirišavog zraka, da isprazne pluća zamagljena od dima kojeg su se nadisali u svojim tjesnim sobićkima tijekom zime. Otac odluči povesti nas na Sljeme. Ispuniti nam dano obećanje, prošle zime, uz topli zapečak naše užarene peći.

Ja i moj brat, obadvojica još mali dečeci, presretni smo što će nas otac povesti na Sljeme. Bila je to za nas prava pustolovina. Od uzbudjenja nismo cijele noći mogli spati.
Krenuli smo rano od doma i pri Sitaru na pumpi otac natoči vode u svoju Wehrmacht čuturu i da nama da pijemo: „Dobro se napijte dečki bute se puno znojili“

Išli smo pored Kureka pa Mikulasa, onda iznad pećine prema Puntijarki. Današnjom stazom odnosno putem, nije se smjelo ići. Cijelo je područje pod vojskom opasano visokom žičanom ogradom sa stražarskim mjestima. Neka su mjesta opasana bodljikavim drotom. Na tim je mjestima krajem 40-tih bila mrtva straža. Pričalo se da je mnogo ratnih zarobljenika ostavilo svoje kosti u betonskim zidovima podzemnih bunkera.

Večer prije otec priprema provijant za cijeli sutrašnji dan. Skinuo je ruksak s najža i veli nam : « Kad si celi dan v šumi, onda bi i vuka pojel, bute videli ». Tad on odreže komad suhog špeka, zamota ga u novine i zove: « Jaga de imaš mladog luka? »;
« Pa kuj me zbog tog zoveš, im znaš de je luk; delje na vrtu ». Odgovori mu mati. Hm, mu nije bile baš po volji pak prekune vagon bogov – bil je željezničar, strojovodja-. Ipak ode on u vrt i iščupa luka, malko ga očisti, oguli i zamota u novine. Odreže hrgu kuružnjaka, zeme jedan suhi sir pak i to zamota u novine. « Imali bumo i kaj za čitat » si ja mislim.
Jee, tak je te bile; Drugog papira nee bile. Novine si čital, u njih se zamatalo i sa njima si rit brisal.

Steza, terem idemo, je široka, strma i podrta. Iz zemlje štrčiju veliki kameni isprani od kišnice i mi skačemo s jednoga na drugi il se na njih spopikavamo. Tud su nekad furingaši zvlačili drva, al sad ni traga semu tomu. Nema furingaša nema njihove psovke, pucanja bičem ni povika: “Bista Sivi!!! Ood Vranec!!!” Same divan miris mlade procvale i njegovane šume i tišina koju ispresjeca krič tiča.

“Kriči kriči tiček na suvem grmeku” 

Šuma je gusta, a ipak prohodna. Šumarija ju redovito čisti; Ustvari i mi, jer skupljamo šiblje i suvarke za potkurivanje ognja u peći. Dobro je čuvana. Dva lugara Šempić i Ferenčak bili su ko šumski duhi. Nisi smjel na njih ni pomisliti i na jemput se samo stvori kraj tebe. Bilo kojim putem da si pošel uvek si naletel na jenog od njih. Tak i sad:

U visini Bačunske pećine –kamenoloma – eto ti Šempića – bil je od Bačuna-. Nizak rastom s hebravim nogama, sa dvocjevkom prebacenom preko prsnog koša, i uvijek strogim, službenim pogledom, se sad njišući gaca spram nas. Savjesno je obavljal svoj posao bez milosti /1/. Stari činovnik prošlih vremena za koga je nositi uniformu bila čast. Sa njime nije bilo trte mrte. Naš otec i on su se dobro znali. Često su skupa šnapsali /2/ u gostioni kod Vide pri Šelandiću /3/. Tak se i sad ljepe pozdrave, male pospuminju, par reči kud i kak i veli Šempić ocu da dobre pripazi, jer ovog ljeta ima puno kač. Mi nastavimo uzbrdo, a Šempić nizbrdo govoreci da se mora probiti na “Gradiluščicu” /4/. Otac mu dovikne nekaj o Habušici na kaj Šempić samo rukom odmahne i mudro se nasmije.

Nakon vure hoda stigli smo do “Medveščine” do jednog groba sa drvenim križem. Grob /5/ je okićen friškim šumskim cvejtem, a križ bez natpisa. Malo mi je nelagodno, jer groblja smo se navek bujali. Ijti po noći samo pokraj groblja je bila velka hrabrost, a na groblje, sačuvaj Bog. A sad otec stavi svoj ruksak na grob i veli nam “Dečki stigli sme”. Ja i brat smo se malko pogledali, a otac nam veli: “Dečki najte se niš plašiti, im je poldan i mrtveci sad počivaju, a od ovog bogeca, kaj je tu pokopan, ne, ne morate se ni pu noci bujati”

“A do je tu pokopan” pitam oca i vidim kak se brat sel malo daljše na jen panj.
“E dečeci moji, to vam baš ni ja ne znam al mora da je bil križar”

Sad je nekaj rekel kaj ni ja nisam mogel skontat. Puno sam već onda čital. Sega i sačega, a za križare sam znal iz knjige o Robinu Hudu. Znal sam da su išli u Svetu zemlju da oslobode Isusov grob od nevjernika; A kaj su delali tu na Sljemenu i te baš ovde u Medvešcini?

Otec je u medjuvremenu izvadil iz ruksaka malu dejšcicu i na njoj je počel seči suvi špek. Sir je podelil na tri dela, a luk je ostavil na novinama i sa soli ga posolil. Branko je odmah počel glodat po siru. Tri lejt je mlajši i imel je navek dobar apetit. Ja sam pak bil jake zbirljiv, i za te mršav, al sad sam bogme zagladnil i setil sam se kak je stari rekel da vu šumi see jake šmeka. Vodu je moral usput na šumskom izvoru nadopuniti. Počeli se mi gostiti. Se čekam da stari počne priču o grobu i križarima.

I najemput digne otec čuturu ko da nazdravlja i veli: “Za Hrvatsku i Krista protiv komunista”
“Kaj je pak sad, kaj ga je spopalo?” si mislim, a otac nastavi:
“Pod tom parolom su hrvatski vojnici nastavili borbu protiv Tita i njegovih komunista se tam do početka pedesetih. Onda je bilo jako opasno ijti v lozu. Ponekad su se iz šume znali spustiti k nam u selo izgladnjeli i prozebli ljudi. Nije im se smelo pomoć već se to moralo prijaviti komunističkim aktivistima koji su onda te ljude po kratkom postupku likvidirali. Tak je te bile prek puta našeg melina na stezi za Vinovar. Tam je Brezovan strelil jenog čoveka kaj ga je prosil i molil da ga uhapsi i odvede u Savsku. /6/

Niš od toga. Imel je novi automat i moral ga je isprobat. Par lejt kesneše dojde taj isti kod naše pekarice jutro po kruh i tuzi joj se kak nemre spati i glava ga bulii.
“Im znaš jake dobre zakuj ti tak je” rekla mu je teca pekarica.
I na Jakupovoj pećini su jenoga ubili. U Frušcinju je iste jen ubijen. Se su to bili naši ljudi kaj su ubijali i nikomu nisu za to odgovarali. Javno se o tom nije nigdar pripovedalo /7/   ­­

I kad smo se najeli i ispripovedali pokaze nam otec meju al same onak na grube, jer je to jako veliko i na strmini i u jami je.
“Dečki sad smo se dobro najeli i odmorili, idemo dalje. Nejdemo gore na Puntijarku vec idemo tam desno prema Kolaricu. To je moj prijatelj i tam si bumo nekaj popili i gibanice pojeli.

Pola vure smo trebali dok smo došli do Kolarića /8/. Više nismo išli poprečki, strminom kaj se dize s našeg kraja prema Sljemenu već pravom planinarskom stezom označenom sa crveno-plavim kruzičima. Sretali smo planinare teri idu gore drugi pak dolje. Stigli smo do male drvene bajtice uz šumu kraj puta. Vani pred hizom su si stoli bili zauzeti. Jena grupa veseljaka popevala je starogradske pjesme uz harmoniku. Gospun Kolaric, nakej se s našim ocem pozdravil, smestil nas je za jedan stol vu vuglu ispod jenog plakata, jene karikature oznojenog palninara na teroj je pisalo:

Če te baba maltretira
Ili doma nemaš mira
Da izbegneš teškom križu
Sim u ovu dojdi hižu. 

Ovdi ni kak v Eksplanadi,
Tu ne moraš bit v paradi.
Naj se sramit niš ne laži,
Kaj god imaš samo maži. 

Vu toj hiži ni birtija
Tu ne spada proščarija
To je dom za prirodnjake,
A ne gajba za divljake. 

Otec nam naruči piće; Za mene musolini /9/, Branko je dobil malinovec, a za sebe jeden špricer. Kejsneše ih je bile još par; Onda si je saki pojel komad makovnjače. Vidi otec da smo ja i brat počeli klimati za stolom. Otpelja nas van na friški zrak, na livadu prek puta drvenjare gde smo se ispružili i malko prispali.

Sa ruksakom pod glavom, ispružen prema Zagorju i sa suncem u zenitu, je otec zaspal. Ko znak ak bi dugo spal da nije pocel hrkat kaj se culo kaki stari cikular kad zareže u cepanicu sa kvrgom od grane. Ljudi kaj su sedeli pokraj nas su se počeli okretati pak sme ga probudili. Pospremili smo stvari i krenuli poprečki prema vrhu Sljemena.
Uspon prema Sljemenu prek Činovneckih livada je bil naporan tak da je otec zel Branka pišuga lonca /10/, a ja sam nesil ruksak tereg sme u medjuvremenu ispraznili.

I tak došli mi na Sljeme, na vrh naše najpoznateše i najposjećenije gore. Sav onaj umor kaj sam ga osecal klipsajući za ocem je jemput nestal. Videl sam žicaru o kojoj sam tolko čul. Al se nismo vozili. Moralo se stati u dugi rep, a mi nismo imali vremena. Popel sam se na piramidu kaj ustvari nije bila piramida vec platforma sa koje se pružal pogled na Zagreb.

Zrak je bil čist, a vidljivost beskrajna. Sunce se malko odmeklo na stranu da nesmeta malome dečecu, da prvi put u svom životu, ko na dlanu ruke božje, vidi krasotu njegovog Prigurja. Ko da je stvarno znalo da će ta slika opstati upečena u njegovoj duši i da će je on uvijek nositi sa sobom. Čak i onda kada ce prostorno biti najdalje priblizit će ga njegvom korjenu, starim stezama i dat ce mu snagu da se odupre i prebrodi teškoce života u tudjini. Uvijek će se u mislima vraćat na tu platformu i sa nje gledati u daljinu, svoju sudbinu.

Zar je stvarno sve to samo slučajnost sto se dešava sa nama?
Vrijeme je odmicalo. Otac nam veli da se ne mozemo vise vratiti putem kojim smo došli:
“Predaleko je, a i umorni ste već. Spustit čemo se kraj “Željezničarskog doma” i “Brestovca” dolje na Gračane. Ak bute preumorni bumo se onda tramvajem i autobusom okolo domov odvezli”.

Da bi nam skratil vrijeme otac je pričal o svom djetinjstvu provedenom u Remetama i Bukovcu, o svom ocu koji je umrl prije nek se on rodil i pokopan je na Mirogoju. Najviše su nas zainteresirale price o starom Medvedgradu koje su njemu njegovi ujci iz Remeta pričali.
Pričal nam je o “Crnoj kraljici i njezinom gavranu”, koja je na Medvedgradu živela i bila zaštitnica odmetnika i razbojnika. Svaki osudjenik na smrt kad je stupil nogom na njeno tlo bil je zaštićen od svojih proganitelja; O velkom Medvedgradskom topu sa kojim su Savski most obranili od Turaka.

I tako pričajuć došli smo do mjesta od kud se videla ljepa gradjevina okružena šumom sa velkom terasom i lijepim pogledom na Zagreb. To vam je bolnica Brestovac. Tu su betežnici teri imaju sušicu i druge plućne betege. Tu je bilo puno mojih prijateljov s posla. Željezničari se nadišu ugljene prašine, a ložacima, njima je njateže, oni najpre dobiju sušicu. Vrući zrak, prašina, dim i propuv, nemaš gorega. Denes se sušica već da izlječiti. Mora se jest mast od cucka.

Branko ko da se skamenil i čisto ko da ne vjeruje kaj je sad čul pa pita:
“A kuj tu cucke jeju”?
“Ne jeju cucke već same mast od cucka“ odgovori mu otec i misli si da bi bilo bolje da nije to uopće spomenul.
“A ocvrke, ej jeju ocvrke od cuckuve masti“?
“Ništi ne jeede cucke ni ocvrke od cucka, same mast kuj ju dobiju iz apoteke, jer je te ljek i toga ima same u apoteki“.

Brat bi sigurno imel još par pitanja, al je otec brzo promjenil temu:
“Znate dečki, prije par let su betežnici razbili namještaj u svojim sobama i se su zhitali čez oblouke. I te see zbog jene pjesme kaj ju je Safet Isovic popeval. Ta je pjesma i napisana za ljude na Brestovcu. Poslje tog dogadjaja je bila cak i zabranjena njena izvedba na radiju“.

I počne otac tiho da pjeva :

Evo već godina dana
kako bolan ležim sada
sa prozora moje sobe
vidim svjetla moga grada

Na okolo svud zidovi
i hodnici bijele boje
mnogo snova u samoći
ovdje mojih ostalo je

Tijelo moje oboljelo
nalazi se ovdje sada
al’ sam sretan kad uvečer
spazim svjetla moga grada

U mislima tad polazim
šetajuć’ po staroj stazi
skupa s dragom što mi nikad
ovdje bolnom ne dolazi

  …Stara Staza od Safeta Isovića 
Vaš Zvonko Šimunjak

Napomene:
1/ Kasnije kada smo malo narasli i uniforma nije za nas bila neki autoritet, znali smo mu se suprotstaviti. Prijetio nam se cak i sa puškom. Pokupio nam sjekirice, a mi ga znali kamenjem zasuti.
2/ Šnaps je kartaška igra koja se igra sa 20 karata uglavnom po birtijama i kod kuce. Tek sredinom 60-tih Bela potiskuje šnaps, a preferans, kao zahtjevnija igra, ostaje u uzem intelektualnom krugu.
3/ Gostiona “Pri Vide” je bila zadnja hiza na putu kad se ide od Šelendica prema Kršišcu. Vida je otvoril i gostionu svojoj kćeri kaj se udala za Jožu Ðuranovog na čosku Vumelja i Mrzljaka. Onda Bucek još nije imel gostionu.
4/ Gradilušcica je izvor u šumi do kojeg se dojde ak se ide od Habuša pored Turešovog Bunta prema Čerlenki i Gornjem Gaju.
5/ Neznam dali je taj grob još i danas na tom mjestu. Možda Zvjezdana i Ivan znaju nesto o tome?
6/ U Savskoj ulici u Zagrebu je bil sabirni logor nesto poput danasnjeg Rementinca. Komunisti su ga preuzeli od Ustaša.
7/ Dogadjaji su istiniti. Stariji se sigurno sjećaju i znaju imena o kojima se onda pripovedalo.
8/ Obitelj Kolarić (vidi Zvjezdanin prilog o Kolarićima) je vodila planinarsku hizu “Rauchova Lugarnica” ili “Hunjka“ tako da su domaci ljudi uvijek govorili o Kolarićima, a ne o Hunjki. 70-tih su godina Kip i Kipovica pruzeli posao kod Kolarića odnosno danas je Miki sa svojom Familijom gore.
9/  Musolini je koktel od 1/3 vina, 1/3 Malinovog soka i 1/3 sode. Pila su ga “odrasla djeca” i žene.
10/ Nositi nekoga “Pišuga lonca” znači nositi ga na ledjima.

 

“Bok vidimo se na groblju”

Piše Zvonko Šimunjak /10.11.2011./

Na Sisvete

Markuševec, groblje

Eto bio sam u Markusevcu za Sisvete da posjetim grob mojih roditelja, mojih predaka da se prosecem starim stazama u nadi da cu sresti koje poznato lice ili cuti koju vijest, bez obzira na predznak, o mojoj rodbini i o mojim starim znancima. Ovog puta nisam imao srece, bolje receno imao sam malo srece da sretnem Vidu Pisuljaka mojeg skolskog kolegu iz osmogodisnje skole. I prosle godine sam ga sreo, al onda ga nisam prepoznal jer je imal kapu na glavi, a meni je u sjecanju ostala njegova perfektna frizura, tarzanica . Uvijek je imal cesalj u zadnjem dzepu od hlaca. Imao je, a ima jos i danas, mozda malo manje i rjedju, lijepu, mekanu, svjetlu kosu koja se dala oblikovati. Naravno da se i curicama to svidjelo. Mora da sam mu bio zavidan, jer mi inace sve to ne bi ostalo u tako jasnom sjecanju. Mozda… velim, a mozda i ne.

Ja sam imao svoj svijet u stripovima, knjigama i romanima. Umjesto ceslja u zadnjem dzepu od hlaca nosio sam zataknut X-100 roman o “Lunu kralju ponoci” ili u njedrima, sakrivenu, jednu od dvadeset i jedne knjige od Zane Greya sto ih je moja sestra Barica kupila na kredit i ljutila bi se kad sam ih nosil sa sobom u trnac ili na stalu da je, zavaljen u sijeno, na miru citam. Zvali i trazili su me:

“Zvonko dojdi treba izstihati gredicu”, a ja sam daleko na “divljem zapadu” ili se divim Lunu kralju pomoci koji pritiskom na dugme okrece svoje tablice na automobilu cija se i boja mijenja po potrebi. Znao sam, a mogu i danas, iskljuciti svijet oko sebe.

Kad smo imali ferije onda sam se tek u pola deset dizal iz kreveta, jer je od devet do pola deset trajala “Emisija za radne kolektive” . Pustali su lijepu muziku uz koju se dalo lijepo sanjariti. Pat Boone, Paul Anka, Rick Nelson i domaci trio TiViDi koji su pjevali meksicki song ko danas nas Zunec. Da i Zuncev otac je isao sa mnom u osnovnu. Tamburica? Ne tamburica se slabo cula. Tu i tam se znal zasvirati “Svatovski becarac” ali ne u toj emisiji.

Isao sam cesto u Antikvarijat na Zrinjevac ili na cosak Masarykove i Gunduliceve. Tamo su se prodavale rabljene i stare knjige koje su bile jeftine, a mogao sam i svoje prodati ak mi se nisu svidjale. Sakupio sam tako 12 knjiga od Karl Maya.

U cetvrtom razredu osnovne uclanio sam se u citaonicu u Maksimirskoj blizu Kvatrica.

Ucili smo cirilicu. Pisati i citati. Nije to bilo lako. Pisati nenako ide, jer puno slova je i onako latinica, ali citati tecno ko i latinicu. To nije nikako islo. I odlucim si nabaviti jednu interesantnu knjigu na cirilici. Takovih knjiga ima samo u citaonicama za posudjivanje knjiga u Zagrebu.

Dobim doma novac za tramvaj i autobus. Da si usparam za sladoled zamolil sam sofera autobusa da me preveze besplatno do Maksimira, jer si obavezno moram jednu knjigu za lektiru posuditi.

“Sirumaki sme i nemame penez”.

Sofer mi se smiloval i poveze me. Moral sam sjedit kod njega na haubi od motora za slucaj da naidje kontrolor. Na tramvaj isto ne moram, jer do Kvatrica nije daleko. I tak si zasparam lijepu sumu novca. Prijevoz je bio skup.

I dojdem ja u citaonicu i velim gospodji za pultom zbog cega sam dosao. Pohvalila me na mojoj ideji i izvadi sa stalaze knjigu o Robinu Hudu na cirilici.

“Imas li ti clansku iskaznicu?” pita me.
“Nemam; kaj moram biti clan?” pitam ja.
“Naravno moras se uclaniti, platiti clanarinu i onda si mozes posudjivati knjige. Bus moral jos jedanput doci i donijeti mi uplatnicu za radio pretplatu. To trebam zbog provjere adrese.”
“Mi nemamo radija” velim ja njoj i znam da je nastal problem.
“Nek ti dojde otac sa legitimacijom”
“Otac mi je zeljeznicar i nema ga po par dana doma, a ja trebam knjigu” velim joj ja.
“Pa dobro nek ti mati dojde”
“Mati mi je saki dan na placu i nejde cez Maksimir vec ide na Tunel”
“Joj mali ja ti tu onda nemrem pomoci. Imate li doma kakav papir na kojem pise koja vam je adresa”
“Imamo racun od dimnjacara. Videl sam ga u skatuli od cipela”
“Jel pise adresa na njemu”
“Pise, Vumelje 10”.
“Ak ti je to adresa onda mi ga donesi”
Ja mislim da sam ja jedini covjek na svijetu kaj se negdje uclanil uplatnicom od dimnjacara i to samo zbog toga da naucim cirilicu. Kak se ono veli: “Dimnjacar ti donosi srecu”.

I tako u mislima o proslim vremenima idem prema groblju i tamo u visini Piskaca vidim dvije domace da se razgovorom razilaze i jedna veli onoj drugoj:
“Boook vidimo se na groblju”!
Cujem po govoru da su domace. Vidim svojim oslabljenim vidom da su u punom cvatu svojeg zivota, a moje misli nisu misli jednog starca. Grehota bi bila da ih napisem, ali misliti nije grijeh. Usprkos svemu tome ta jedna recenica: “Bok vidimo se na groblju” usjekla se u mene i potakla me na razmisljanje, filozofiranje, tumacenje obicnog pojma u razlicitim okolnostima.

Izgovorena je sa nadom vidjenja. Jednog novog vidjenja, jednog sastanka koji bi mogao biti i rastanak, jer groblje je mjesto koje otvara sve mogucnosti sastanka i rastanka: Sa prosloscu , sadasnjoscu, buducnoscu, sa svime i svakim, a samo u cetvrtoj dimenziji vjecnosti garantira sastanak sa svima onima sa kojima smo se rastali.

Nista nije tako apsolutno kao sto je rastanak na groblju; Zar ne?
O interesantnom susretu sa Vladom Cigleneckim pisat cu drugom prilikom.

Vas Zvonko Simunjak

 

Kak je negdar bile (4.dio)  

1/ Voda vodice, 2/ Na Sljeme, na Sljeme, na Sljeme …
Piše Zvonko Šimunjak  /26.11.2011./

 


Kak je negdar bile 3. dio

Piše Zvonko Simunjak /24.09.2011./babinjak 1930Babinjak 1930
Zagrebcanci su se od vajkada kupali na Savi. Tak je 1926 uredjeno kupaliste “Babinjak”. Ja se tam nisam nigdar kupal. Jednom sam samo bil tam i to kad smo ja i moj brat Branko isli s ocem na “Kajzericu” da gledamo Speedway trke. Onda smo se prosetali i do Babinjaka. Moglo se samo naslutit kak je tam negdar lijepo bilo. To vise nije bilo kupaliste vec suncaliste. Bilo je ljudi, starih Purgera kaj su tam jos imali svoje kabine, al uglavnom vec je onda se bilo podrto.  Kak se celi Zagreb tak i se i “Babinjak” za “Univerzijadu” malo zbigecal, al brzo iza toga u par pozara je skoro se zgorelo.Ruši se Babinjak
Vecernjak od 17.07.1996 je objavil da su “Babinjakovi” dani odbrojeni. Medjutim, pise dalje novinar, rekli su mu u “Gradskom zavodu za zastitu spomenika” da su oni vec nacrtali nove planove.
Se secate kaj su Bandic i taj isti zavod rekli kad su dali srusiti nasu staru skolu iz 1859 godine. Prvu pucku skolu na podrucju grada Zagreba. Spomenik 1. klase. Nikaj im nije sveto. Najte te nigdar zaboraviti. To Vam je kak da su Vam oca i mater vu grobu preorali. Imali su pre dva ljeta 150-tu obljetnicu. Kaj mislite da se nešti toga setil. Jee, ja sam se setil i zval sam ravnatelja i pital sam ga dal kaj pripremaju da ih bum pomogel, kakvu nagradu za decu spendiral. “Niš oni ne pripremaju” rekel mi je dotepenec na telefonu. A komunjare su se ipak setile i proslavile 100- tu obljetnicu i kupili su prvi televizor u Markusevcu.

bundek 60tih

Bundek 1962 
Ne znam za kaj se denes Bandic prci sa Bundekom.  Krajem 50-tih je uredjeno “Jezero Bundek”, bivša šljuncara,  koje ubrzo postaje omiljeno kupalište. Plaza, trvnjak, tusevi, sve je bilo lijepo napravljeno, ali ispod vode je vrebal kosec, smrt. Kod vadjenja sljunka iskopane su duboke jame koje nisu bile sanirane, zatrpane. Ono, kupas se u plicaku, jer neznas plivat il se igrate sa loptom i jemput nestanes pod vodom.  Buč nema te, a voda u dubini i do 5 m mrzla kak led. I Dragec Kršičev Kršo je tak propal, al ga je moja sestra Dragica van zvlekla. Sakog ljeta je bile po par kaj ih se tam udavilo.
I tak par ljet je bilo se vu redu al onda najemput : ”Nesme se kupat voda je zagadjena”. Pricalo se da su Cigani tam prali svoje konje i tak su vodu zagadili. Nije te bas tak bile. Muljali su onda kak muljaju i denes. A Cigani, krivi il ne krivi, oni su navek krivi.

markusevcani na bundeku 1960

Kršić Drago Kršo sa svojim skolskim kolegicama na Bundeku 1960.
Ovo je generacija 1945 godiste. Pogledajte koliko zrelosti kod ovih 15 godisnjih djevojaka. Sa 20 godina su bile vec sve udane i imale su decu. Evo imena tih simunskih ljepotica: Bara Kelek, Bara Simunjak, Ivka Spoljarec i do nje Slava Selendic Sprlja. Ispred njih se ispruzila Miss Markusevca i okolice Ivka Vlahovic. O toj generaciji drugom prilikom malo vise.

bazen na salati

Bazen na Salati 1964. 
Kupati se na Salati je bil poseban uzitak. Ne zbog kupanja u Bazenu, vec gore su dolazili pravi komadi, prominencija, sminkeri i hochstapleri. Videl sam jemput Josipu Lisac u jednodjelnom badicu. Al onda su mi se zenske bile ljepe, a ona jos i nije bila bas tak prominentna i zgledala je normalno.
Dugi je nekad znal dobit ili pak dignut svom starome ficu. Tada smo se vozili okolo. Pet nas je bilo najmanje u autu, a ponekad i osam ak smo isli vu Gracane na pijacu.
Jedno nas je vreme drzala “Golfijada”. Isli smo okolo igrat „Mini Golf“ na Salatu ili pak na „Vilu Rebar“, a jemput smo otisli autostopom na Bled, samo da bi igrali golf.
Tak jednog ljepog ljetnog dana, kaj smo ga Bogu vkrali, vracamo ti se mi, Dugi, Gary, Dudo, Caruga i ja sa Vile Rebar. Vidimo, tam na raskrscju ceste za Sljeme i Markusevec su se dvojica cvrknula.   Bolje nam se nije moglo desit.

Raskrsce je siroko mesta kolko hoces, al saki dan se tu neko cvrkne. Si ti zagrebcanci kaj su se vozili na Sljeme il za “Vilu Rebar” su mislili: “To je gradska cesta,  tu ti oni imaju prednost. Tam dalje ti je “divlji zapad”,  “srednji vjek”, tam ti zive kumeki i njih mozes cak i pogaziti”.
I vidimo ti mi kak se frajer nekaj razmahal nad zenskom sa velkim klobukom na glavi.  Mi frajera znamo, od Krota je, a kad male bolje pogledamo, joj ono je Josipa Lisac. Odmah su bile nase simpatije na njenoj strani, a to kaj je ona bila kriva nije bitno. Sad mi prijdemo, lepo ih pozdravimo, a Caruga onak kak je bil fin, student kemije, fizike i kaj ti ja znam cega se ne, pita, jel moremo kaj pomoci. Dugi pak ravno na frajera, da kaj nezna vozit, gdje je napravil vozacku, sigurno u lunaparku na elktricnim skuterima, i sad samo divlja tu po cesti. Frajer je ostal paf, nije se mogel ni snaci, a Josipa si mislila sad se budu jos i potukli veli: „Decki, decki, se je v redu, bu dosla milicija vec smo je zvali“. Culi mi da bu dosla milicija, e onda nemamo ti mi tu kaj iskat. Seli se u auto i odvezli se prema Bundeku, odnosno motelu „Zagreb“, kod mosta Slobode,  gde se vozil trenig za Auto trke .

vilarebar1960

Vila Rebar – negdasnji kulturni spomenik 1.A kategorije.
I nju su vuzgali – sagradjena je pocetkom 30-tih godina. Bila je omiljeno sastajaliste zagrebackih VIP-Ovaca. Poznata je po tome kaj je za vrijeme NDH tam zivjel poglavnik Ante Pavelic, i po Dinamovim lumpanjima. Tak je 1967 sa obloka jedne sobe pal dinamova legenda Stef Lamza i slomil si je kicmu. Inace Stef je bil cuger. Flasa zestokog ti je bila njegova norma. Onda nije cudo kaj je znal ponoret pa su ga decki zaprli u sobu, a on je onda htel kroz prozor van. Vila je vec u ono vrijeme imala tenisko igraliste i prirodnu stazu za Mini golf.  Sve je bilo onak prirodno postavljeno pa si igral izmedju korenja, a rupe su bile “misje rupe” pa nekad nisi mogel ni lopticu van zvleci.

salata panorama
Sportska igralista na Salati 1960.
Salata mi je ostala u sjecanju ne samo po kupanju na bazenu, vec i teniske tekme nasih teniskih legenda sa Borom Jovanovicem i Nikolom Pilicem,  i po hokeju na ledu. Posebno utakmicama Mladosti za koju smo navijali jer je na golu stajal moj skolski kolega, Vjeko Grubisic Glista.

klizaliste salata
Klizaliste na Salati 1960.
1966 se na Salati odrzavalo “Svjetsko prvenstvo u hokeju na ledu skupine B”. Skupina “A” je igrala u Ljubljani, a skupina “C” u Jesenicama. Dakle prvi put da se jedno medjunarodno takmicenje ne odrzava u Beogradu. Na Salati na stadionu se pored jugoslavenske svirala i hrvatska himna. (To je doba “ Deklaracije” postavljanje pitanja o ravnopravnosti hrvatskog jezika u SFR Jugoslaviji; ustvari pocetak “Hrvatskog proljeca”). Markirali smo sa nastave da bi gledali tekme koje su se igrale prijepodne, a navecer obavezno na Salatu.

Tak mi jedne veceri na tekmi, punoj uzbudjenja i navijanja sa sirenom i brizganja sa britzgom, kad sva publika skace i urla, upao u oci mladic koji sjedi postrani sam, odsutan, kao da je negdje drugdje, a ne na tekmi medju svim tim urlasima. Pogledam malo bolje i glec, pa to je Vukas, Tomic Sacekov (Pavlekovic Tomislav pravim imenom) moj sused i rod. Velim svojim deckima da mi tam sjedi bratic i da idem k njemu.  “Hej Vukas, kaj je s tobom, kaj se ne veselis pa Jugoslavija vodi”. “Nije mi bas do veselja, sutra idem za Australiju”. “Pa kaj, nisi nis prical!”, “Jura (najstariji brat od cetvoro brace i jedne sestre) mi je poslal papire i kartu za avion i sutra idem vlakom za Frankfurt”. Ostal sam s njim. Nisam ga mogel ostaviti samoga. Dogovorili smo se da se bumo nasli sutra na Glavnom kolodvoru.
I dojdem ja drugi dan predvecer na kolodvor i se si mislim i drugi Jarcani buju tam: Stanko Pekov, Branko Brckin, Stef Pindekov, Branko Dorin, Dragec Kristošovkin, Stef Nacekov, se njegvi pajdasi, da isparate naseg Vukasa, nogometasa sa hebravim nogama kaj nas je zabavljal sa svojim frfljanjem.
Nikoga, samo Vukas i ja. Nisam htel pitat gde su drugi pajdasi da ga mozda ne razalostim.  U stvari nisu ni oni znali da Vukas odlazi za Australiju. Nije im rekel.
Uzmem ti ja njegov kofer i se se cudim kak je veliki, a tak lagan. Prejdemo ti mi na peron gdje je vec stal vlak za Njemacku.
Vukas je imal rezervaciju. Najdemo vagon, al glec ono pred vagonom najmlajsi Kovacec. “Hej kam ides mali, si sam?” –ime sam mu vec zaboravil, a imal je onda oko 10 let- “Sam sam, idem bratu Mirku u Njemacku” “A gde je u terem je gradu?” pitam ga “ U Duisburgu”  veli mi on.
“Ne znam de je te” odgovorim.
Uvijek se sjecam toga, jer sam onda prvi put cuo za Duisburg, ni ne sluteci da ce taj grad jednog dana postati moja druga domovina, gdje sam upravo sada dok ovo pisem. Koja slucajnost, igra sudbine.
Vukasa od onda vise nikad nisam vidjel ni niš o njemu cul; Sve do prije par let kad sam srel Dragu Mašinisticinu na groblju   – vidi pricu o Zrinjšcakovom melinu -, pricala mi je, – pored se dekoncentracije ipak sam shvatil-  da je nakon 40 let Vukas bil u Markusevcu i da je pozval par ljudi na Okrugljak, na veceru. I ona je bila pozvana.
“Pozval me da ga dojdem posetiti u Australiji, a mojsti bum i išla” rekla mi je Dragica.

Kak je negdar bile 2.dio   –  Zagreb šezdesetih
Piše Zvonko Šimunjak /15.09.2011./

1960 trg joze vlahovica
Trg Jože Vlahovicć 1960. / Danas Trg burze, detalj ulaz u Jurišićevu ulicu/

1957patrola
Dva milicajca patroliraju na motoru 1957.

1957saobracajac
Saobračajac 1957.

Na sakom vuglu, gde se reguliral saobracaj, su bila po dva milicajca. Jedan je stajal na okrugloj kistri na sredini raskrscja, a drugi je pazil okolo da ljudi ne trciju kak muve bez glave i da ne rackaju okolo.

Joj sad dok ovo pisem sam se setil Zutog Djuranovog, Tomica kaj je zel Miciku Zvonarickinu. Zvali su ga “Zuti” jer je imal zute lasi. Bil je veliki, a kad se razpripovedal onda su si oko njega crkavali od smeha. Polozi Zuti nekak vozacku, nakon ljeto dan skole, i kupi si polovnoga “Ficu”. I tad ti se on prvi dan  poveze v Zagreb da napravi jednu rundu, onak za probu da se malo istrenira. Vozi on prek Stefanovca za Maksimir pa Kvatric,  Vlaska, onda na Zvijezdu do Tunela pak nazaj doma k Djuranu.

„I se je islo dobro“, prica ti on nam: „Saki kaj me prosel  je trubil, a ja onda lepo iza tramvaja; Stane tramvaj stanem i ja. Vozi tramvaj, vozim i ja.
“Si mogel nekoga povesti, kad si na sakoj stanici stal” veli mu Jaksa.
“I se tak ti ja ljepe vozim gore do vugla Vlaske i Draskoviceve gde  tramvaj skrene ljeve, a  ja moram skrenut desne spram Zvezde. Nasred krizanja ti stoji saobracajec  na svojoj okrugloj kistri. Vidi ti on mene i onak okrenut spram mene  mase ti on  s desnom rukom, onak dolje kak da si jajca hladi. Ja sam ucil da nesmem  dalje. Tek kad se okrene onak da mu ja samo facu s profila vidim, onda smem voziti. Ja na bremzu i stanem ti ja. A saobracajac se sad razmahal se vise i bricga sa bricgom. Sad on mase kak da me zove k sebi.  Joj sad je mene pak trta. Nekaj sam napravil. Vidim zmigavac dela, ja hocu prema Langovom, a on me zove k sebi.  Nis moram k saobracajcu. Pustim ti ja onak prestrasen kuplung male prenagle. Fico  poskoci i ja ravno na kistru sa sobracajcem.  Stepem ti ja njega s kistre i on se otkotrlja dolje niz Draskovicevu. Sad frka, si name, si zgazil milicajca. Na svu srecu se on digne i dojde do mene, a njegov kompanjon je dotrcal iz gostione prek puta. Sad oni mene poceli obradjivat:
Zakaj sam isel ravno na njega, a dal sam zmigavac na desno.
“Pa kad ste me zvali k sebi”.
Milicajac se samo primi za glavu i veli “Pa dal sam ti znak da mozes desno, druze, a ne da vozis na mene; Ste pijani covjece?”
“Nesam” velim ja.
“Dajte puhnite mi u lice”. I ja ti zemem sape i puhnemti u njega, a on se samo zanjise. “Bilo bi bolje da ste si nekaj popili, daj sedaj u auto i vozi dalje” veli mi on.

Kak je negdar bilo – Zagreb šezdesetih (1.dio)
Piše Zvonko Šimunjak /10.09.2011./

Uglavnom sve kaj sam do sad napisal je iz 60-tih godina. Da bi mladi vidjeli kak  je to nekdar zgledalo pokusat cu to predstavit i malom serijom slika Zagreba iz tog vremena.

1959 trg republike
1. Trg Republike 1959.

1966 trg republike kao parkplac
2. Trg Republike 1966.

1966. je godina odrzavanja 1. smotre folklora u Zagrebu. Tad se 110 Simuncana prosetalo u narodnoj nosnji od Studentskog centra do Trga,  kak smo mi onda zvali Trg Republike, danas Trg bana Josipa Jelačića.
Vidite  koliko je vec onda bilo auta. Si su bili kupljeni za kes, a moral si ga platit triput vise neg je vredil.
Sad bute sigurno rekli: „Imali su ih samo komunjare“ ; „Figac“ velim ja „imal ga je onaj kaj je bil marljiv i delal u fusu „
Priustili su si ga i obicni furingasi, kak na primjer Cujcek, a on sigurno nije bil komunjara i ne nikumu lovu digel.
Da bi se islo po zakonu i redu brinuli su se „Milicajci saobracajci“. Soferi su ih postivali, jer su bili pravicni.  Zato su im za Novu Godinu nosili poklone na krizanje.
Na slici je najpopularniji milicajec onog vremena, Meho. Uglavnom se vrtel oko Trga.

1959 milicajac meho
3.  Milicajac Meho 1959.

1955 masarykova

4. Saobracajac u Masarykovoj 1955.

Zagreb se prezval „Beli Zagreb grad“, jer je bil cist. Smetlara s biciklima je bilo na sakem cosku, a ponoci su se ulice prale. Prve „Motorne metle” su vozile oko Djamije, a jedan kaj ih je prvi vozil je bil Ivan Kravarscan zvan krava.

1957 odvoz smeca
5. Odvoz smeca sa Trga

1955 crnomerec
6. Črnomerec 1955. Ovak je nekak zgledal i prvi autobus kaj je vozil iz Maksimira za Markusevec.
Soferi su morali biti jaki ljudi. Nije bilo servolenkunga, a  motor su startali sa kurblom. Kurblati nije bas bilo jednostavno. Prvo si moral biti jak, a drugo moral si na vrijeme kurblu izvleci; inace bi ti ruke zlomila.

modna kuca u praskoj
7.  Modna kuca u Praskoj

zagreb sinagoga
8.Sinagoga srusena za vrijeme NDH 1942.

1958. je na Zagrebackom velesajmu napravljen paviljon „Porodica i domacinstvo“. Tu su nam pokazivali „Americke kuhinje“. Sve automatizirano. Stisnes gumb i stolnice se same otpiraju, frizideri da ti mozak stane. Za nas je to bila naucna fantastika „Science Fiktion“. Kakav frizider, onda jos niko u Markusevcu nije imal frizidera.
Nakon izložbe, paviljon je preseljen na prazno mjesto srušene sinagoge u Praškoj ulici. Paviljon –Modna kuca- je kasnije stradao u požaru i njegovo je mjesto do danas prazno.
Nastavak slijedi.

Bok Ivane!
Eto ljeto je proslo, bar ovdje kod mene, a kako vidim kod vas se jos jako kuva.
Usprkos vrucine prosetali ste se malo do Stefanovca i posjetili ste Svrcu. Vi ga posjetili, a mene podsjetili i eto ti novog priloga i teme za blog. Drago mi je bilo vidjeti Vas onako sve skupa, a posebno me veseli da se Ivka ukljucila u rad i izvjescivanje. Sigurno joj nije lako nakon 40 godina provedenog u Njemackoj, opet “Fußfassen” u Markusevcu. Nije to vise ono “nase” vrijeme gdje smo se svi skupa poznavali i bili ko jedna familija. Svrco je napravio nesto sam, a mislio je prvo da to radi samo za sebe, medjutim moglo bi se iz toga izroditi nesto vece poput “Zavicajnog kluba” koji bi se sistematski primio posla i brinuo se o proslosti, a i o sadasnjosti naseg kraja. Znam reci cete ima tu “Mjesna zajednica”; Zaboravi ti to, to je politika i odmah iza toga stoje interesne skupine.
Napisao sam nesto iz moga vremena provedog sa Svrcom. 

Švrćo
Piše Zvonko Šimunjak /04.09.2011./

Cim neko nesto novo napise, u mojoj se glavi zavrti kaleidoskop. Te slike i moja sjecanja vezanih uz njih postaju stvarnost otrgnuta proslosti. Sve postaje jasno i bistro, jer nit kojom sam povezan uz moj rodni kraj je pupcana nit koja nije prekinuta mojim odlaskom. Kroz nju disem, crpim snagu i nadahnuce kako bih u svojoj starosti kroz sjecanja ostao mlad.

I sad gledam svrcinu sliku, ovu na blogu i ovu na kojoj smo zajedno, snimljenu tocno prije cetrdeset godina. Sve mi se cini da Švrćo samo iz jednog razloga nosi brkove: Da bi izgledao starije, ozbiljnije.

Hej Švrćo mladicu od “xy” godina ti hranis svoju mladost snovima, a ja umoran i pogrbljen pod tudjinskim bremenom u dalekom svijetu, hranim svoju starost izbledjelim sjecanjima. Boze mili koliko smo vremena proveli zajedno. Cijela osnovna pa tehnicka pa Prigorec. Sto smo sve prosli i dozivjeli.

Sjecas li se kad smo se jednom sreli pred kazalistem. Nastava je za nas zavrsila. Pripremali smo diplomski:
Ti, Maurovic- Crni, Marijan Rus i jos par decki isli ste iz Klaiceve, a ja prema Klaicevoj. “Pohvalili” ste mi se kak ste uspjeli “dignut” jednu debelu knjigu od leteceg prodavaca knjiga koji je svoj stand posatavil na 1. katu skole. Vi ste digli 3. od 6 knjiga Winstona Churchilla.

Dolaskom u skolu popnem se na 1. kat i vidim, prodavac ocito nervozan koraca uz svoj stand. Obidjem jednom oko njegvog standa, i bas tad oglasi se zvono za kratki odmor. Oko standa sa knjigama nastane guzva, a prodavac je na oprezu i pazi da se svaka knjiga vrati na svoje mjesto. Smjestim se na gelenderu od stubista. Opusteno i nezainteresirano promatram zbivanja oko sebe, a prodavac primjeti da smo ostali samo nas dvojica, prilazi mi i moli me da mu pripazim na njegov stand, jer si mora jednu popusiti. Zali mi se da kak je prije sat vremena samo na kratko otisel na WC i vec su mu huligani digli jednu knjigu, a kaj je najgore, zbog te jedne knjige ne vrijede ni pet ostalih nis.

Ja pun razumijevanja za njegove jade, samaritanac po uvjerenju, tjesim ga i velim mu da se nema cega bojat dok sam ja tu; Neg si samo ide jednu popusiti. Nakon 10 minuta vrati se on i odmah kontrola standa. Vidi sve je u redu, vadi kutiju “Filter 57” i nudi mi. Naravno ja prihvacan; Iz jarka sam, fino odgojen pa nesmem odbit. “Uzmi si koju vise” veli mi on. Ja opet fino samo sa dva prsta, da ne izgleda pohlepno, vadim cigarete iz ponudjene kutije. To kaj sam pet cigareta izvlekel si je sam kriv. Krivo je drzal kutiju. Nije nis rekel i nas razgovor postaje opusteniji.
Tak u razgovoru mu ja onak periferno spomenem, da moj stari ima te Winstonove memoare doma.
“ Moj stari ih je vec sve procital…” velim mu ja;
–Imbric Turesov cita Winstona Churchilla, ha , ha, ha,….. dobar vic-
“Pa ga bum pitat dal bi on prodal sve ili samo tu jednu, jer on je bil njemacki vojnik i bas ne voli Engleze, a posebno ne Churchilla”
Frajer sav sretan; Obecal mi je dobru nagradu ak staroga nagovorim.

Drugi dan ja odmah u nasu bazu u Studentskom centru. Tam smo obradili knjigu kak da je stvarno citana, a frajer je stanoval odmah iza vugla u Crnatkovoj / Runjaninovoj. I tak ja sa knjigom pod rukom ravno na adresu u Crnatkovoj.

Covjek me lijepo primi, al cim ja udjem stavi ti on lanac na ulazna vrata i veli meni da ga tu u predsoblju sacekam da mi bu donesel lovu. Meni ti odmah klikeri prorade: “Frajer nema bas dobre namjere, kad je osigural vrata sa lancem”. Kak je on usel u sobu da mi “donese” lovu, tak primjetim da je sa vanjske strane u vratima utaknut kljuc, a i vidim kroz odskrinuta vrata da frajer uzima telefon u ruke. Znam, moram reagirat inace bum pisal svoju diplomsku u Djordjicevoj.

Privucem ti ja vrata od sobe, uhvatim kljuc i pritom molim svetoga Antuna da je brava ispravna. Taj me svetac nije nikdar ostavil na cedilu.

Vidjevsi da sam ga zakljucal, navali frajer lupati na vrata, psujuci Boga;
-Kak da mu je Bog kaj kriv-

Skuzim ja da je frajer neutraliziran, skinem lanac, prebacim kljuceve sa unutarnje na vanjsku stranu ulaznih vrata te i njih zakljucam. Si mislim: “Imas telefon, zovi vatrogasce nek te oni otkljucaju”.

Preskocim onih par stepenica, jer to je bilo u prizemlju i izadjem polako na ulicu. Iza sebe cujem kak se frajer dere: “Lopov me zakljucal, drste ga!!” Sva sreca kaj je soba bila sa vrtne strane pa se na ulicu slabo culo.

Vidte kak su ljudi prije bili nezahvalni. Vice “Drste lopova”, a dobil je knjigu nazaj. Mora da je bil neka komunjara, jer on veli meni domoljubu, kaj smo vec onda pjevali Budnice na nasim festama, i dobrocinitelju da sam lopov. Kolke nezahvalnosti, prije, a i danas nije sigurno nis drugcije.

Švrćo, se sjećas gdje je napravljena ova slika?

1971. na Glavnom kolodvoru u Zagrebu. Svukud nas je bilo. Cini mi se da su Dugi i Gary bili sa nama, jer smo se spremali na turneju po Madjarskoj. Se secas te turneje? Sa “Pavaom Markovcem” mjesec dana, uzduz i poprecki kroz Gradisce na Madjarskoj strani.

Sigurno je se sjecas; Bila je nezaboravna. Sa nasim Gracancima i djevojkama iz Koleda, skoro mjesec dana. Velike su bile vrucine, a ak pisem dalje onda bi od te vrucine i tema postala jako vruca pa nek ostane spremljena u nama, samo za nas, kao hrana nasoj starosti.

Srdacan pozdrav, Zvonko Simunjak

SJEĆANJA SA KRAJA 60-tih
O pubertetu, pederima, čvarcima i ljepoticama
Piše Zvonko Šimunjak /07.06.2011./

Kasnije kada smo bili ordasli, ali još uvijek dosta neozbiljni i naše teme razgovora su se promijenile. Slobodno vrijeme, kojeg smo imali u izobilju, provodimo na razne nacine. Preko dana svak svojim poslom, a navecer svi zajedno u restauraciji za velikim stolom. Pricamo dosta “lovackih”, što nam se preko dana desilo, koga smo sreli, a koga smo samo vidjeli, onako u prolazu. Bilo to ljeti ili zimi u kasnim vecernjim, ili ranim jutarnjim satima.

Kako je noc postajala sve tamnijom, jezik, obmamljen gemištima, sve se više zaplice, postaje teži , a ipak razrješitiji. Nema agresivnosti, veseli smo i na neki poseban nacin zadovoljni i sretni što smo zajedno. Razgovori su sa ljepote novo izgradjenog kupališta na Sveticama, prešli na njegove kupacice obucene u krpe koje su one zvale bikini, a bile su ustvari samo obicne šarene gace. Bazen se šarenio kao rascvjetana livada u proljece, a vojnici koji su bili zaduzeni za odrzavanje reda na bazenu, znojili su se u svojim dugim hlacama. Naravno postavljalo se pitanje dal je to zbg vrucine ljeta ili zbog povišenog tlaka u njihovim gacama.

Vrucine su bile nesnošljive. Da bi pojacali rashladjujuci ucinak mrzle bazenske vode išli smo sa našim curama kroz hladovinu Maksimira do Rasadnika gdje smo sacekali autobus za Markuševec. U bazenu zapoceto drpanje nastavili smo na osušenoj tratini pod zbunom na samom rubu cetrvrtog jezera. Iz tog zbuna nadvijajuci se iznad povrsine jezera, izrasla je mlada vrba. Bila je to nasa omiljena skakaonica. Saker, najodvazniji medju nama, uvijek je uz nas pljesak skakal “salto” sa nje.

Pubertet je bio iza nas. Ustvari nismo ni znali kaj je to pubertet. Primjetili smo da nam brkovi rastu i glas nam se promijenio. Iz piskutavog djecjeg cvrkutanja nastaje neko nedefinirano krkljanje. Odjednom smo postali glasni, htjeli smo biti vazni, a pogled na curice ili djevojke imao je drugih, za nas, ugodnih posljedica. Dlakave noge naše nastavnice iz prirode i kemije Horvaticke postale su interesantne. Više se nismo, onako ispod brka, tome podsmijavali, vec nam je ta cinjenica raspirivala maštu: “Decki, to kaj mi vidimo je samo šumarak, a prava, neprohodna prašuma mora da je gore više”.

Krešicka, nastavnica iz likovnog, sa velikim nosom na kojem je nosila dvokrilni prozor, što se onda zvalo “ocale”, nije privlacila poglede i interes sve dok se nije nagnula nad nekim našim umjetnickim djelom. Onaj sprijeda dobil je pogled u dubinu zenstvenosti jedne ruzne zene, a onaj straga našao se spram litice našeg “Gorskog zrcala” na koju bi se svaki iskusniji planinar sa uzitkom popeo. Ali mi, mi smo bili djeca i tek smo poceli shvacati neke stvari što su se dešavale oko nas.

Da shvatili smo da ovaj naš ispusni ventil ima i drugu namjenu i svojih dobrih strana.
Kasnije mnogo kasnije shvatio sam da je ljepota nesto relativnog, bez eksplicitnosti apsolutnog i da ona jako cesto moze biti samo skupi luksuzni omotac.

Poceli smo pricati i viceve. Jedan mi je ostal u dobrom sjecanju pa hajd da vam ga ispricam:
Mali se Ivek v noci probudil i cuje iz susjedne sobe, gdje tajta i mama spiju, nekakvo škripanje i jako soptanje. Bilo ga je strah, a i bojal se da se ocu ili materi nije kaj desilo. Pre mesec dan je i stara mama tak soptala i roptala pak je mrla.
Otškrine on polako vrata. Kad je imal kaj za videt. Mati jaše na ocu kak na konju i sopce cez nos, a otec ispod nje same nekaj mrmlja.
Ivek se prestraši i pita mamu:
“Mama, mama, pak kuj te delaš”?
Mati, i ak je bila iznenajdena ivekovim upadom, brzo se snašla i veli mu:
“Ivek, detece, naj se niš bojati. Tajta je predebel i zeludec mu je napuhan, pak ga moram male spegljati”.
“Mamice, mamice, im ti je te se zabadov. Sutra kad buš otišla sa grincekima na plac, bu došla strina Bara pak ga bu nazaj napuhala”.

Tundrica iz povijesti je bila vec starija gospodja, okrugla ko medicinska lopta, a Dunja Jelavic je dobra duša škole i zbog njene mirnoce svi su ju voljeli.

A onda je na školu došla Bozica Martinec. Mlada djevojka, kratko podšišane kose i lijepo formiranog tijela ko u tamburice. Bila je prvakinja tenisa u Hrvatskoj, a nama je nastavnica iz engleskog i fiskulture.
Dvije godine kasnije udaje se za Ivicu Šerfezija i od onda ju svi zovemo “Šerfezica”.

Djevojcice su postale djevojke. Odjednom nose grudnjake. Neke si i futraju košarice. Jednom je BM na satu fiskulture ispao smotuljak od novina i vate. Mozete si zamisliti urnebs.
Bistar, radoznal pogled djevojcice se zamutil u pogled jedne “Namiguše”. Pocele su i pisma pisat. Mi smo pak gledali kak da ih šcapimo za ciceke. Najbolje je bilo v zimi kad smo se sanjkali. One obavezno moraju napred sjediti, tam su sigurnije, a ti ju onda odostraga lijepo za ciceke primiš, jer se moraš negdje drzat.
Ponekad su šaputale sa Šerfezicom. Onda su ostale sjediti i nisu morale praviti vjezbe. Ak ih je bilo više kaj su šaptale sa nastvnicom, tada je nas decke pobral Mirko Matasovic, ucitelj za sve predmete, i odvel nas je na Seljecicu, da igramo nogomet, a djevojcice su ostale sa Šerfezicom u razredu.

I Sada kada je sve to iza nas, kada slika gole zene nije nikakva senzacija, a i sex nije vise samo propaganda pojedinih hvalisavaca, kad smo i sami stekli prva iskustva, šutimo, jer znamo da nam samo šutnja daje i drugu priliku. Ustvari mi smo generacija- “1968.”, “Seksualne revolucije”, “Minica”, “Maxica” te kombinacija obiju, ili samo maxi, a ispod ništa. Da poludiš. Izazov na svakom cosku, u tramvaju u kinu. Prave muke. Tantalove muke, ak kuzite kaj Vam mislim reci.
Da mi smo ta generacija, ali mi živimo u Markusevcu u jednom predivnom kraju koji je površinski jako veliki i mnogoljudan, ali usprkos tome u svojoj mentalnoj konzervativnoj strukturi jako homogen. Imao si osjecaj da si sa svima u rodu, sve si poznaval i svi su tebe poznavali. Ta horizontala u društvu vezala te svojim nevidljivim nitima i neprimjetno te drzala pod kontrolom. Svaki neprimjerni istup, prijestup, stavio te “na glas”, obiljezio te predznakom za cijeli tvoj zivot.

Uživati blagodati te nove “revolucije” mogao si samo van Markuševca.

Volio sam ici na ples na Ribnjak. Tam su svirali “Crveni koralji” sa legendarnim Borisom Babarovicem. Kravata je bila obavezna što mi nije bio nikakav problem. Moje dvije starije sestre su vec bile udane tako da sam imal i lijepo odijelo. Inace ako nisi imal kravate uvijek ti je neko posudil svoju. Dobil si ju preko balkona, a kad si ušel onda si ju vratil. Unutra te nitko više nije pital za kravatu, jer je bilo dosta zadimljeno i vruce. Plesnjak je bil uvijek dupkom pun. Bio je to najomiljeniji plesnjak zagrebacke mladezi. Za razliku od “Tucmana” na “Ribnjaku” nije bilo šore. Poznavaoci prilika su nas upozoravali govoreci nam: “Decki nemojte ici sa pucama ili pak sami u juzni dio parka, tam se skupljaju pederi.
I mene su moji zagrebacki pajdaši upozoravali da kad dolazim na Ribnjak na cagu ne ulazim u park prek Langovog trga. “Moglo bi ti se desiti da posle susreta sa njima morš nositi vece gace”! Tak mi je prijatel sa Opatovine prical da su se oni, decki s Medvešcaka, organizirali pa su naganjali pedere po Ribnjaku. I tak par put dok im pederi nisu uzvratili. Napravili su zasjedu i dobro ih prebili. Bilo je tu svasta prical mi on.

Pederi stvarno…., izgleda da su i oni dobili svoju “Sexualnu revoluciju”. Bili su sve prisutniji i drskiji. U podrumu lijepo i moderno uredjenog “Snack Bar Mosor” na Trgu nisi se mogel ni u miru popiškit. Uvijek ih je bilo par kaj su tu stajali i kibicali.

I sad neko iz društva spomene pedere; Ko da je cital moje misli.
„Kaj, kaj je to bilo“?
“Branko Poslon je jutros u jedanajstici prebil jednog pedera; Igral mu se s jajcima”! veli Gary.
Društvo je veliko, bucno, smjeh urnebes……..Konobar Šime se sjeo kod nas i hoce obracunat. Al sad je muk, tišina. Svi hoce da cuju nastavak price:
Jedanajstica je dupkom puna dolazila iz Dubrave. Kad u Maksimiru udješ u nju imaš osjecaj da si ušel u jednu mašinu za prešanje ljudi. Kak dolaze novi putnici tak te samo sprešaju da nisi mogel ni prstom maknut. Sa malo više srece bil si sprešan medju dve zenske. One su ipak mekše i pošpricane sa deodoransom, a zube su si prale sa “Kalodontom” pak se dalo zdrzat. Ak si pak imal peh onda si bil sprešan medju dva muška od kojih je jedan sa stopostotnom sigurnošcu smrdil na “tirolsku salamu”, a sa velikim pehom bil si sprešan medju dva pedera.
Onaj odostraga vrti svoju fukmašinu po tvojoj guzici, a pak onaj sprijeda drzi svoju ruku, onak fol, na svojoj guzici i prstima ti mješa jajca.

Tak je i Branko bil sprešan izmedju tirolske odstraga i mješaca jaja sprijeda.
Nije mogel zdrzat, a i inace njemu je znal bzo puknut film i………

“Da, štemnul ga je onak odostraga u bubreg, nabil koljenom u dupe i na slijedecoj stanici ga izbacili iz tramvaja. Rulja je cak i zapljeskala” veli Zeka, Zeljko, Brankov brat.

Jako smo bucni. Osim nas u restauraciji nema nikog drugog. Dugi i Canza filozofiraju pod utjecajem bezbrojnih gemista o Einstanovoj teoriji relativiteta i pitaju se:
“Pa kojom su to brzinom decki morali voziti da je Canza zletil kroz ficinu šoferšajbu kad su se zabili pod brijeg na zavoju pred Bacunom?”
Sad sedi tu s nama sav u flasterima. Ona njegva kljuka od nosa izgleda ko krumpir. Sam pogled na njega tjera me u smijeh, ali ipak, suzdrzavam se, jako je osjetljiv.
Izgleda da ga je prica o pederima zainteresirala pa sad kao da se probudil:

“Kakv peder, de doo? Kej, ima u Markuševcu pedera? Ak je tak bumo si stavili bele kapuljace, zagrnuli se u plahte, ih copili, im jajca odrezali i njihov a i naš problem je riješen. U Markuševcu nema i ne sme bit pedera”.

Danas bi rekli: “Markuševec Gay-Free Zone”

“Doktore smiri se!” smiruje ga Dugi “Pa nije valjda injekcija prestala djelovati?”
Canzu smo inace zvali ”Doktore”. Imali smo dodatnih naziva, vec prema potrebi i raspolozenju. I dan danas kad ga sretnem pozdravljam ga sa -Doktore kak si?

“Cuj videl sam danas u autobusu Steficu, strasna macka” veli jedan iz društva i skrene odmah paznju na sebe. Ustvari nabacil je novu temu da zavuce malo, da nejdemo još doma i da ignoriramo konobara Šimea koji je na silu htjel obracunati.
“Koju Šteficu, mladu, staru, Markuševec je pun Štefica?”
“Da je kakva stara ili pak premlada ne bi ju uopce spomenul”
“Glec ti njega, pravi selekciju, ko da ih ima za izbor, a ti bi sigurno Buba….”

Znamo da trza na nju; Ustvari on je jako zgodan sa svojom bebifacom i curice trce za njim. Da curice:

Djevojke kaj plešu u ansamblu su jos mlade. Njihova mladost još nije zenstvenost. Mi smo bili stariji od njih pet šest godina, svi punoljetni. Naše vršnjakinje su bile vec za udaju, tako da veza sa njima nosi i odredjenu obavezu, a niko se od nas nije htel vezati. Dobro bilo je iznimaka, dobrih i loših primjera. Svi se znaju svi se poznaju, iako mjesto ima 5500 stanovnika.
Sad koliko on od toga pravi profit ne znamo, ali cini mi se da je za razliku od njega Gary uspješniji, mozda cak i najuspješniji da nema Jasenke. Nismo o tome nikad pricali. Šutjeli smo, gentlamenski. Da sam im rekao o Jasenki iz Jaske sa Srebrenjaka, koja me zmotala kad smo svirali u Jaski na vinskom festivalu, popizdili bi, a k tom da ima tridesetosam godina i da mi je postala privatna “trenerka”, poludjeli bi. Šutel sam i trpel.

I drugi su trpeli. Jednom su se ipak zlajali, -kak šišaju dve “starije”……., bez da su nam rekli imena. Kad je, onak u uzem krugu, rekel da mu je rekla:
“ Kak moreš ti tri put za redom, a moj morti jemput na mesec?”.
Onda joj je on odgovoril:
“To ti je kak da saki dan jedeš bazulj sa zeljem, ga se zasitiš i onda ga više nemreš videti”.

Kad jedan pocne onda povuce i drugog za jezik.

Tak prica jedan kak je bil sa svojom perlom sa Zutoga brega u Maksimiru pak se ona onak ne gledajuc sjela u mravinjak. Kad na jednom skoci ona, skida gacice i bjezi u sumu, a ja prav ni neznajuc kaj joj je, za njom. Pune gacice i bedra onih malih zutih vragova kaj ih dobro ni ne vidis, al grizu, joj da te jos tjedan dana pece. Naravno da sam joj pomogel da se ocisti, pa kavalir sam veli on,a mi se valjali od smijeha.

A onda nam se pridruzil Zvonko Sitar, brat od Imbre bracista. Vodoinstalater je i svaki dan radi prekovremeno. Rade se zavrsni radovi na titovoj vili na Pantovcaku.
“Vec mi je pun kofer sega i jedva cekam da se to zavrsi” veli on. “Denes sme postavljali keramiku u Jovankinu kupaonu, a ono nis ne pase. Segertu je opala WC-skoljka i razbila se pa sme si morali iti na saslusanje, da nije kakva diverzija”. Slusamo ti mi napeto, a on nastavi “Osim toga mere za bidet nesu odgovarale, pa busi se iznova. Kad bi se Jovanka tam sa svojom brentom sela ne bi mogla dojti do one stvari”
Sad je to meni nekaj cudnog pa:
“A kaj ti je te bidet?” pitam ga ja.
“Kaj ne znas kaj ti je te bidet?“ odgovori on protupitanjem.
“Ne nemam pojma“, a bogme ni drugi nisu znali, jer bi se odmah potrudili da me poduce.
“Te ti je umivaonik za pizde veli on”

Dobil sam napad slezene i zgaravicu.

“Daj, daj ti imas kaj za pripovedat. Tebi da muha sjedne na pimpeka, opalil bi je kolko si nabijen”.
“Cuj, još nam nisi rekel koju si to Šteficu videl, a sigurno si zatrzal kad si ju uopce sad spomenul” velim ja i sam radoznal i hocu silom svoje misli maknuti od Canze da ne prasnem u smijeh.
“Šteficu iz Dešcevca, plavušu, od Kobašica je”!
Sad Dugi nastavi: “Štefica je od Kobašica, Šrpicina, kak se meni cini vec je zakaparena, al kaj je najvaznije stari joj ima dobrog vina”.
“Braco imaš prav” potvrdi mu Canza.

Šime nas je ipak uspjel uvjerit da je bolje da idemo van, jer on ima još vaznog posla.

Još nam je prerano da pemo doma. Ovih smo par dana išli od jenoga do drugoga na cvarke i gemište. Vec smo se skoro svi izredali. Snocka smo bili u Štefanovcu kod Carlija. Nije imal puno cvarkov pa nas je ponudil sa hladnim pecenjem. Da morte si zamisliti kak nam je bilo krivo, kaj smo mesto cvaraka jeli pecenu svinjetinu, krmenadle zalivene u mast da mogu i par dan stati. Mi sve nebumo, nebumo, a ono planula ceela kustrola kak da si prdnul u vakum. Par litri vina je bila obaveza, a pili smo ga sa vodom pol – pol.
Smo saki cas išli scat za vugel od hize. Joj kak sme bili bez srama!!!

Pivo, ne pivu nije niko pil osim Sakera. Osim toga on je mogel otvoriti pivsku flašu sa zubima. Sav se nakostrušim kad se toga sjetim. Znal se sjesti na Seljecici i donjeti si gajbu piva od Piskaca i skupa sa Špicom i Peleom iz Bacuna sve su pocuclali.
Pele je rekel da mu je to pogonsko gorivo i da onda bolje igra nogomet.
Nam drugima je piva bila pre bljutava, a……… nogomet pre naporan.
Najviše su nam šmekali gemišti i to u Gracanima u njihovom domu kod crkve. Tam je gemišt kostal jedan dinar pa smo ih onda narucivali na meter, a ne na komad.
“ Daj donesi nam meter i pol gemišta” rekli smo konobaru.
I Krunoslav Cigoj je cesto tam dolazil i pjeval je s nama u društvu. To su bile prave veselice, a za sutra ko te pita. Bilo je još prerano misliti na buducnost.

Poslije kiselih gemišta, cvarki su ustvari i bili najbolja hrana i podloga da ne zbljuvaš odmah sve kaj si prije popil i pojel.
Cvarki sa lukom, ne mozeš im odoljeti, ali meni su bile najbolje male pogacice u koje bi se umješali zmljeveni cvarki. Najbolje su šmekale vruce odmah iz kustrole. Kad su se ohladile i odstajale bile su tvrde ko kamen. Mogel si nekome njima i glavu razbit. Znal sam si par komada staviti u dzep i onda ih polako cuclati ko medenjake.
A to kaj sam onda imel na kaputu par flekov više…. Nema veze jedan manje ili više; Kaput je bil bolje impregniran pa su se kaplje kiše samo odbijale ko od šuškavca.
Još se secate šuškavaca? O njima i o najlonskim košuljama drugom prilikom.

Sad smo vani na cesti, na zdencu. Neki su vec otišli domov. Ostalo nas je pet sešt onih najupornijih.
“Dugi, kaj si ono rekel, da Šteficin stari ima dobrog vina”?
“A imaju sigurno i cvarkov” nadopuni drugi“; A kaj se mi nebi mogli malo skrenuti, onak slucajno…. smo tud prolazili?”.
“Daj najte me sramotit tam u mom kraju!” veli Dugi.
“Cujte, nekad su decki išli okolo becarit k curama. Nisu morali bit pozvani, a Japica se veselil kaj su decki došli njegvu kcer ogledat. Zakaj mi te obicaje ne bi obnovili?”
Još recenica nije bila ni do kraja izgovorena vec su neki krenuli put Dešcevca.

Sad si morete zamislit: Vani je mrak, a bogme vec i prilicno kasno. Vi otvarate vrata, jer je neko poruzil na njih, a ono u dvorištu vam stoji hrpa ahara. Denes bi ih odmah zalupili nazaj, stisl bi gumb, spuštale bi se automatske zavjese i rolete, zel bi pumpericu, pucal i onda pital: “A doo je?”…………… Horor

Onda takvog straha nije bilo. Mogel si imati otprta vrata dan i noc, a saki kaj je prešel cez tvoju ljesu i došel ti u dvorište ti je bil gost. Tak i Šteficin otec. Lijepo nas primi.
“Decki kaj je, kak ste me samo našli?” šali se on.
“Dobra vecer gopon Folnegovic” pozdravi ga Dugi i objasni mu da vec dugo nismo videli Šteficu, pak smo v brigi.
I Štefica izajde van. Valjda dirnuta tolkom našom brigom stojec na pragu zove nas da ujdemo.
Štefica je bila stvarno lijepa djevojka i mogla se prestimano udati, sto znaci da ni jedan od nas ahara nije dolazil u obzir. Ne znam dal je vec onda bila sa svojim Bukovcanom, al mi se cini da se nekaj šuškalo da se jen preštimani oko nje mota, al još uvek nije niš došlo na glas. Bolje tak, inace bi ju si denes zvali “Puranicka”.

Smjestili se mi u velkoj kuhnji za stolom. I njena mama i stara mama su bile tu. Si su došli da vide te decke, becare. Mojsti su se prisetile i svoje mladosti kad su k njima decki becarili pak su skupa perje cehali, kukuruzu runili i onda se vu perušinju valjali. Jee a kuj mislite da se oni onda neesu drpali?

Kuzimo mi, ovo nam je bil puni pogodak. Stol je bil za cas prepun sega. Gibanice tenke i debele, pohane kuretine i pecene svinjetine. Sega je bile,…. al cvarkuv, cvarkuv nije bile. Bile nas je sram ih iskaati, jer cvarke su jeli same sirumaki i nesu se nudili gostima. Na ja, sme nekak zbavili i bez cvarkov.

I Šteficin se otec raspolozil. Malke sme se uštimali i zapjevali ti mi. Moram rec ne samo da smo bili dobri tamburaši, vec smo i dobro popevali. Prvi glas, drugi glas, tercu. Bila nas je milina slušat.
Pa kaj ??? Pak nam ništi nije rekel da ne tak.

Šteficu od onda vise nikad nisam vidjel. Kratko poslije toga otišao sam jednu i pol godinu za Kruševac u vojsku, a onda za Njemacku. Ne znam dali smo se onda zahvalili na gostoprimstvu, jer vino je stvarno bilo dobro, a mi baš i nismo bili vicni nekakvom “bon-ton-u”, popili smo prilicno, te sad za svaki slucaj, sa malim zakašnjenjem….. velim:
“Hvala Vam na semu, im najte mi kuj zameriti”

Vaš Zvonko Šimunjak

Štef Ročić Pindek/26.05.2011./ Da, Štef je bila jedna skretnica u mom životu i to pozitivna skretnica pa sam mu zbog toga zahvalan. Da mu pokažem tu zahvalnost i priznam mu njegov rad pozvao sam ga da bude naš gost u Njemačkoj, gost moj i moje supruge Višnje.
Ovo je mali prikaz o Štefovoj posjeti…Cijelu priču u pdf formatu pročitajte ovdje >>>
Hallo Ivka!
/23.05.2011.
/
 Bas mi je drago da si se javila i da svojim prilozima obogacujes sadrzaj bloga. Pises da si provela 38 godina u Njemackoj. Da puno je to vremena. Meni se evo ovih dana puni cetrdeseta, kao neka obljetnica, jubilarna godina pa se covjek pita dal da slavi ili da place. Mislim da za jedno i drugo ima mjesta i razloga. Podvuci crtu, napraviti bilanzu, ili staviti na vagu sve ono sto si dobi(o)la na jednoj, a izgubi(o)la na drugoj strani. Oni koji to nisu prosli tesko si mogu neke stvari predociti i o njima razmislajti onako iskreno iz dubine duse. Rezultat njihovog vaganja bio bi sigurno materijalno pozitivan. Onu drugu stranu si oni tesko mogu predociti.
Za njih je Preradovicev “Putnik” samo poezija lijepo osmisljena i opjevana, za mene je bila nekad stvarnost kada sam za sobom zatvorio vrata svoje samacke sobe.Naokolo magla pada,
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga;
Majko mila, majko draga,
Da ti vidiš svoga sina!Da ti vidiš njega sada
Okružena bijedom svega,
Ti bi gorko zaplakala,
Ruka bi ti zadrhtala
Od žalosti – grleć njega!Zašto tebe nijesam slušo,
Kad si meni govorila:
“Ne idi sinko od matere,
Koja mekan krevet stere
Tebi usrjed svoga krila!

Ne idi, sinko, draga dušo,
Ne idi od krova očinoga,
Tuđa zemlja ima svoje,
Ne spoznaje jade tvoje,
Tuđa ljubav ljubi svoga!”

Ali sada i to je proslost. Proslo vrijeme kojeg se rado sijecam isto kao i svog djetinjstava u Markusevcu o kojem ponekad i pisem. Jako me veseli da si se i ti nasla u tim „mojim pricama“. Na tvojoj prvoj slici sam prepoznal Maricu Hadzic, mislim da ti je sestricna. Isla je sa menom u razred i ostala mi je u lijepom sjecanju. Pa hajd molim te lijepo mi ju pozdravi.

Lijep pozdrav tebi i svim citateljima bloga.
Zvonko Simunjak

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: